ИНТЕРВЈУ: СРЕМСКА МИТРОВИЦА НИЈЕ УРБАНИСТИЧКИ ЗАПУШТЕН ГРАД

    1654

    Јав­но пред­у­зе­ће за по­сло­ве ур­ба­ни­зма „Ур­ба­ни­зам“ фор­ми­ра­но је у ав­гу­сту про­шле го­ди­не и прав­ни је след­бе­ник ЈП Ди­рек­ци­ја за из­град­њу Гра­да Срем­ска Ми­тро­ви­ца. По ре­чи­ма ди­рек­тор­ке Мир­ја­не Ва­шут, „Ур­ба­ни­зам“ је на не­ки на­чин след­бе­ник и свих ин­сти­ту­ци­ја ко­је су се ба­ви­ле ур­ба­ни­стич­ком стру­ком на про­сто­ру Срем­ске Ми­тро­ви­це у про­те­клих 50 го­ди­на.
    Де­лат­ност пред­у­зе­ћа об­у­хва­та из­ра­ду ур­ба­ни­стич­ких про­је­ка­та, про­стор­них и ур­ба­ни­стич­ких пла­но­ва, про­је­ка­та пар­це­ла­ци­је и пре­пар­це­ла­ци­је, по­сло­ве пра­ће­ња ста­ња у обла­сти­ма ко­је су од зна­ча­ја за из­ра­ду пла­но­ва. Ова де­лат­ност је део ком­плек­сне обла­сти пла­ни­ра­ња и уре­ђе­ња про­сто­ра и на­се­ља. То је област у ко­јој су по­себ­но из­ра­же­ни овла­шће­ња и ин­те­ре­си ло­кал­не за­јед­ни­це, од стра­те­шког пла­ни­ра­ња, пре­ко раз­во­ја гра­да, до ко­му­нал­не ин­фра­струк­ту­ре и за­шти­те жи­вот­не сре­ди­не.

    – Ду­ги низ го­ди­на сам про­ве­ла у ур­ба­ни­зму. По­че­ла сам 1983. го­ди­не као про­стор­ни пла­нер у За­во­ду за ур­ба­ни­зам. По­сто­ја­ла је раз­ли­ка из­ме­ђу пе­ри­о­да ка­да сам по­че­ла да се ба­вим овим по­слом и да­на­шњег вре­ме­на. Не­ка­да су се до­но­си­ли стра­те­шки пла­но­ви раз­во­ја не­ког про­сто­ра, ре­ци­мо Срем­ске Ми­тро­ви­це. Ти пла­но­ви су опре­де­љи­ва­ли ка­ко ће се раз­ви­ја­ти Срем­ска Ми­тро­ви­ца у сфе­ри по­љо­при­вре­де, у сфе­ри ин­ду­стри­је, школ­ства, здрав­ства. Из њих се ни­је мо­гла до­би­ти ни­ка­ква до­зво­ла за из­град­њу. То ни­су би­ли спро­вед­бе­ни пла­но­ви. Да би се до­би­ла до­зво­ла за из­град­њу не­ког објек­та мо­ра­ли су да се ра­де ур­ба­ни­стич­ки пла­но­ви, де­таљ­ни и ге­не­рал­ни. На осно­ви њих су се по­ста­вља­ле основ­не ре­гу­ле, пра­ви­ла за уре­ђе­ње и из­град­њу гра­да. Ти пла­но­ви су би­ли ја­ко до­бри и вр­ло стро­ги. У то вре­ме ин­сти­тут при­ват­ног вла­сни­штва био не­ка­ко скрај­нут и под­ре­ђен оп­штем и јав­ном ин­те­ре­су. Та­да је ур­ба­ни­зам био стру­ка од јав­ног и др­жав­ног ин­те­ре­са, ка­же Мир­ја­на Ва­шут.

    Шта су но­во до­не­ле по­ли­тич­ке про­ме­не у сфе­ру ур­ба­ни­зма?
    По­ли­тич­ке про­ме­не су до­не­ле про­ме­ну за­ко­на и из­ра­де ур­ба­ни­стич­ке до­ку­мен­та­ци­је. До­шло је и до про­ме­на у сми­слу да је са­да при­ват­но вла­сни­штво по­ста­ло не­при­ко­сно­ве­но, у од­но­су на при­мат дру­штве­ног или јав­ног пре 2000. го­ди­не. Про­стор­ни пла­но­ви су са­да до­би­ли и мо­гућ­ност спро­вед­бе. Иако ти пла­но­ви не по­зна­ју ни број пар­це­ле, да­та су пра­ви­ла ка­ко ће се гра­ди­ти на по­љо­при­вред­ном или шум­ском зе­мљи­шту, на гра­ђе­вин­ском зе­мљи­шту, до до­но­ше­ња ур­ба­ни­стич­ких пла­но­ва. Кад је реч о де­таљ­ним ур­ба­ни­стич­ким пла­но­ви­ма, они мо­ра­ју да по­шту­ју ин­сти­тут при­ват­ног вла­сни­штва. Да­ћу вам при­мер бло­ка Зе­ле­но др­во. Уну­тар тог бло­ка по­сто­ји 70 од­сто по­вр­ши­на у при­ват­ном вла­сни­штву. Екс­про­при­ја­ци­ја се мо­же вр­ши­ти над зе­мљи­штем ко­је је пред­ви­ђе­но за из­град­њу обје­ка­та у јав­ној на­ме­ни. То је пре све­га ули­ца. И са­мо се за тај про­стор екс­про­при­ше зе­мљи­ште. Град мо­же са­мо кроз план­ску до­ку­мен­та­ци­ју да „на­ре­ђу­је“ шта ће се гра­ди­ти. Ако се гра­ди шко­ла, бол­ни­ца, ба­зен про­гла­ша­ва се јав­ни ин­те­рес на том зе­мљи­шту. Све оста­ло је и да­ље при­ват­но зе­мљи­ште и та­да је до­ста те­шко, с об­зи­ром на то ко­ли­ко Град има сред­ста­ва, да се ула­зи у пу­но бло­ко­ва и про­је­ка­та. У про­стор­ним бло­ко­ви­ма као што је Зе­ле­но др­во, Ју­пи­тер, има пу­но про­бле­ма у сми­слу при­ват­ног вла­сни­штва. Са дру­ге стра­не за­хва­љу­ју­ћи ур­ба­ни­стич­ким пла­но­ви­ма при­ват­ни­ци до­би­ја­ју мо­гућ­ност да ви­ше гра­де. Да уме­сто јед­не по­ро­дич­не ку­ће ник­не стам­бе­на згра­да са ви­ше ста­но­ва, али то мо­ра да бу­де пред­ви­ђе­но пла­ном де­таљ­не ре­гу­ла­ци­је.

    Да ли је по ва­шем ми­шље­њу Ми­тро­ви­ца по­ште­ђе­на ур­ба­ни­стич­ког ха­о­са ко­ји се мо­же ви­де­ти у не­ким дру­гим гра­до­ви­ма?
    У по­след­ње вре­ме, што се у Ми­тро­ви­ци то­ли­ко и не ви­ди, зам­ка за све ур­ба­ни­сте и љу­де ко­ји се ба­ве уре­ђе­њем је ин­ве­сти­ци­о­ни ур­ба­ни­зам. Пла­но­ви се ра­де ци­ља­но, пре­ма по­тре­би ин­ве­сти­то­ра. Та­кви пла­но­ви за­да­ју му­ке ур­ба­ни­сти­ма. Ур­ба­ни­зам је стру­ка од јав­ног ин­те­ре­са. Мо­ра да се бри­не о про­сто­ру у гра­ду, без об­зи­ра на вла­сни­штво, да тај про­стор бу­де пра­вил­но уре­ђен пре­ма по­тре­ба­ма ста­нов­ни­штва. Мо­ра да се во­ди ра­чу­на да ули­це бу­ду до­вољ­но ши­ро­ке, да има до­вољ­но про­сто­ра за сву ин­фра­струк­ту­ру. И др­жа­ва са­да мо­ра да ку­пу­је и пла­ћа при­ват­ним вла­сни­ци­ма зе­мљи­ште за те на­ме­не. Ин­ве­сти­то­ри­ма у том слу­ча­ју оста­је ма­ње зе­мљи­шта за из­град­њу, и ту је сад та бор­ба из­ме­ђу при­ват­ног вла­сни­штва и ур­ба­ни­ста, да град из­гле­да као град.
    Ка­ко оце­њу­је­те зна­чај ур­ба­ни­ста и ур­ба­ни­зма у Срем­ској Ми­тро­ви­ци?
    Осни­ва­њем ЈП Ди­рек­ци­ја за из­град­њу Гра­да, пре де­се­так го­ди­на, зна­чај ур­ба­ни­ста је био скрај­нут, јер је основ­на де­лат­ност Ди­рек­ци­је би­ла спро­во­ђе­ње ин­ве­сти­ци­ја у гра­ду. Ур­ба­ни­сти су и да­ље ра­ди­ли ур­ба­ни­стич­ке пла­но­ве, али ово на­ше но­во јав­но пред­у­зе­ће тре­ба да вра­ти зна­чај ур­ба­ни­зму, да се ба­ви ур­ба­ним ди­зај­ном. Ми ће­мо и да­ље ра­дити пла­но­ве за по­тре­бе на­шег осни­ва­ча, али мо­ра­мо и да иза­ђе­мо на тр­жи­ште, да бу­де­мо у слу­жби свих оних ко­ји­ма је по­треб­на ур­ба­ни­стич­ка ин­тер­вен­ци­ја у про­сто­ру. Ово пред­у­зе­ћа има до­во­љан број струч­ња­ка да мо­же да се кон­ку­ри­ше ур­ба­ни­стич­ким пред­у­зе­ћи­ма у окру­же­њу. Ур­ба­ни­зам и про­стор­но пла­ни­ра­ње су де­лат­но­сти од др­жав­ног ин­те­ре­са пре све­га. Из­ра­да про­стор­них и ур­ба­ни­стич­ких пла­но­ва, ко­ји­ма се у про­сто­ру де­фи­ни­ше јав­ни ин­те­рес ло­кал­не за­јед­ни­це, као и пра­ће­ње њи­хо­ве им­пле­мен­та­ци­је, пред­ста­вља ве­о­ма ва­жан део ове обла­сти.

    Шта је за­пра­во ур­ба­ни­стич­ки ди­зајн?
    Тре­ба раз­ли­ко­ва­ти пра­ви­ла уре­ђе­ња и пра­ви­ла гра­ђе­ња. Пра­ви­ла уре­ђе­ња под­ра­зу­ме­ва­ју ка­ко ће то што се гра­ди из­гле­да­ти, а пра­ви­ла гра­ђе­ња се од­но­се на од­нос из­ме­ђу обје­ка­та и сло­бод­них по­вр­ши­на. Сва­ки план у ЈП Ур­ба­ни­зам би мо­рао да има и еле­мен­та ур­ба­ног ди­зај­на, од­но­сно ка­ко ће це­ли­на из­гле­да­ти. Ка­ква је ра­све­та, да ли ће­мо по­ста­ви­ти не­где фон­та­ну, скулп­ту­ру или не­што слич­но. Ин­те­ре­сант­не су ур­ба­ни­стич­ке ин­ста­ла­ци­је ко­је су ви­ђе­не у свим гра­до­ви­ма све­та. По­себ­но ка­да су у пи­та­њу не­ка­кве ма­ни­фе­ста­ци­је, но­во­го­ди­шњи пра­зни­ци, ка­ко ће град у тим да­ни­ма из­гле­да­ти, ка­ко ће из­гле­да­ти лет­ње ба­ште, све су то обла­сти у ко­јој ће се ово јав­но пред­у­зе­ће ан­га­жо­ва­ти. Да град поч­не да до­би­ја иден­ти­тет, да се ка­же, то има са­мо у Срем­ској Ми­тро­ви­ци. Ми има­мо оба­ве­зу да са­ра­ђу­је­мо са свим јав­ним пред­у­зе­ћи­ма ко­ја се ба­ве град­њом. Ако се ра­ди пе­шач­ка зо­на и ако је ра­ди­мо од бе­ха­то­на, ми мо­ра­мо да ми­сли­мо да ли јав­но ко­му­нал­но пред­у­зе­ће мо­же то да одр­жа­ва. Из­бор ма­те­ри­ја­ла је ве­о­ма би­тан. У мно­гим гра­до­ви­ма, ре­ци­мо шах­то­ви из­гле­да­ју као укра­си. То је тај ур­ба­ни ди­зајн. Та­ко не­што при­вла­чи па­жњу по­се­ти­ла­ца. По­треб­но је ускла­ди­ти ур­ба­ни­зам и ту­ри­зам.

    Да ли је Срем­ска Ми­тро­ви­ца по ур­ба­ни­стич­ким ме­ри­ли­ма за­пу­штен град?
    Ми­тро­ви­ца ни­је ур­ба­ни­стич­ки за­пу­ште­на. У вре­ме ка­да је ура­ђе­на пе­шач­ка зо­на за­по­чео је тренд ур­ба­ног ди­зај­на, ускла­ђи­ва­ње кул­тур­не ба­шти­не и ур­ба­ни­зма. Ту је кљу­чан био За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре. Али, не­ка­ко се то из­гу­би­ло, баш због не­до­стат­ка нов­ца. По­сто­ји план ко­ји по­ве­зу­је са­да­шњу пе­шач­ку зо­ну са Жит­ним тр­гом и из­ла­ском на ре­ку Са­ву. Де­це­ни­ја­ма при­ча­мо о ур­ба­ни­стич­ком из­ла­ску гра­да на ре­ку. Да има па­ра ми би­смо из­ме­сти­ли са­о­бра­ћај и по­ве­за­ли два тро­у­гла­ста тр­га. Да иза­ђе град на Са­ву. Об­но­ви­ли бисмо и фа­са­де ко­је би би­ле ви­дљи­ве са ре­ке. Ми­тро­ви­ца је нај­леп­ша ка­да се гле­да са Са­ве. Из­ла­зак гра­да на ре­ку иде спо­ро и због не­ких дру­гих ства­ри. Ре­ка Са­ва је ме­ђу­на­род­ни ко­ри­дор, по­сто­је ре­гу­ле ко­је се мо­ра­ју по­што­ва­ти. За­тим, по­сто­ји зе­мљи­ште у вла­сни­штву Во­да Вој­во­ди­не. За­кон о пла­ни­ра­њу и за­кон о во­да­ма се че­сто су­ко­бља­ва­ју, та­ко да има мно­го пре­пре­ка ко­је тре­ба пре­ва­зи­ћи.

    Да ли по­сто­ји су­коб За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка и ур­ба­ни­ста, ре­ци­мо у оним слу­ча­је­ви­ма ка­да се зах­те­ва­ју од­ре­ђе­ни ма­те­ри­ја­ли ко­ји се угра­ђу­ју у згра­де ко­је при­па­да­ју ам­би­јен­тал­ним це­ли­на­ма?
    Ка­да се ра­де ур­ба­ни­стич­ки пла­но­ви, мо­ра­мо да до­би­је­мо усло­ве свих јав­них пред­у­зе­ћа, пре све­га због ин­фра­струк­ту­ре, стру­ја, во­да, ка­на­ли­за­ци­ја, гас, те­ле­ко­му­ни­ка­ци­је. То је јед­на књи­га до­ку­мен­та­ци­је ко­ја тач­но ка­же ов­де мо­же­те да про­ву­че­те ин­ста­ла­ци­је, ов­де не мо­же­те. То је јед­на при­ча. Ка­да је у пи­та­њу не­ки обје­кат или не­ки про­стор, а то су ре­ци­мо на­ши тро­у­гла­сти тр­го­ви, ја­сно је ре­гу­ли­са­но ко­ја ку­ћа сме да се сру­ши, ко­ја не сме, шта сме да се ди­ра, шта не. Ако се гра­ди, под ко­јим усло­ви­ма мо­же да се гра­ди, ако се стам­бе­ни про­стор пре­тва­ра у по­слов­ни, под ко­јим усло­ви­ма се то сме ра­ди­ти. У за­ко­ну о за­шти­ти не­по­крет­них кул­тур­них до­ба­ра све ја­сно пи­ше, ти усло­ви мо­ра­ју би­ти бу­квал­но пре­пи­са­ни у на­ше пла­но­ве. У ло­ка­циј­ској до­зво­ли мо­ра да ја­сно пи­ше ка­ква мо­ра би­ти про­зор, ка­кав је па­ра­пет, ка­ква бо­ја. За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре је ин­сти­ту­ци­ја ко­ја се ста­ра о по­што­ва­њу за­ко­на о за­шти­ти не­по­крет­них кул­тур­них до­ба­ра. Спре­га из­ме­ђу ур­ба­ни­ста и За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре си­гур­но по­сто­ји. Али про­блем је ин­ве­сти­тор­ски ур­ба­ни­зам.

    Ка­ко се од­у­пре­ти ин­ве­сти­тор­ском ур­ба­ни­зму?
    О то­ме бри­не др­жа­ва, про­пи­си­ва­њем од­ре­да­ба ка­ко се из­ра­ђу­је ур­ба­ни­стич­ки план, од из­ра­де до до­но­ше­ња. Уве­ден је ин­сти­тут ма­те­ри­јал за ра­ни јав­ни увид. Ка­ко то у прак­си из­гле­да. До­ђе не­ко, да ли је то Гра­д или при­ват­ни ин­ве­сти­тор све­јед­но, и ка­же ја бих да за про­стор­ни блок тај и тај ура­дим план де­таљ­не ре­гу­ла­ци­је. При­ба­ве се под­ло­ге и на тим под­ло­га­ма се ра­ди ма­те­ри­јал за ра­ни јав­ни увид у ко­ме сто­ји шта ће се у том про­сто­ру де­си­ти као про­ме­на. Опи­ше се по­сто­је­ће ста­ње и да­је се план шта ће се де­си­ти у бу­дућ­но­сти. Тај ма­те­ри­јал за ра­ни јав­ни увид иде на об­ја­вљи­ва­ње у слу­жбе­ним гла­си­ли­ма и про­сто­ри­ја­ма град­ске упра­ве. Сва­ко мо­же да до­ђе и да се ин­те­ре­су­је шта ће се ту гра­ди­ти и ра­ди­ти. На осно­ву тог ма­те­ри­ја­ла при­ку­пе се при­мед­бе у пи­сме­ном об­ли­ку. Те при­мед­бе иду на ко­ми­си­ју за про­ве­ру план­ске до­ку­мен­та­ци­је. На­кон то­га се ра­ди на­црт пла­на де­таљ­не ре­гу­ла­ци­је ко­ји по­но­во иде на јав­ни увид и об­ја­вљу­је се у ло­кал­ним но­ви­на­ма, те­ле­ви­зи­ја­ма, ор­га­ни­зу­ју се јав­не пре­зен­та­ци­је. По­но­во сва­ко има пра­во да до­ста­ви при­мед­бе, да сви де­мо­крат­ски уче­ству­је­мо у фор­ми­ра­њу жи­во­та у гра­ду. Те су­ге­сти­је се при­ку­пе и по­но­во иду на ко­ми­си­ју. Ко­ми­си­ја до­но­си за­кљу­чак да ли су при­мед­бе осно­ва­не или не. Ако су осно­ва­не план мо­ра да се ис­пра­ви, и кад се ис­пра­ви тек он­да га усва­ја Скуп­шти­на гра­да.

    Ко­ја је гра­ни­ца до ко­је вла­сник при­ват­не пар­це­ле мо­же да уце­њу­је др­жа­ву ка­да је у пи­та­њу про­да­ја зе­мљи­шта за из­град­њу не­ког објек­та од ши­рег зна­ча­ја?
    Ре­ци­мо кад хо­ће­мо да кроз не­ки блок про­ву­че­мо ули­цу. Она ула­зи у не­ко­ли­ко пар­це­ла. Не­ки вла­сни­ци хо­ће­ да про­да­ју, а не­ки не­ће. Пр­во се по тр­жи­шној це­ни по­ку­ша от­куп те пар­це­ле. Ако вла­сник не­ће по тој це­ни да про­да, он­да се про­гла­си за­ко­ном про­пи­са­но јав­ни ин­те­рес. То про­гла­ша­ва др­жа­ва. И др­жа­ва ка­же, мо­раш по тр­жи­шној це­ни да про­даш пар­це­лу или део пар­це­ле. У по­след­ње вре­ме по­сто­ји и ур­ба­на ко­ма­са­ци­ја, где Град и при­ват­ни ин­ве­сти­тор иду у за­јед­нич­ки по­ду­хват отва­ра­ња бло­ка, где сви има­ју ко­ри­сти. И вла­сни­ци при­ват­них пар­це­ла и ин­ве­сти­то­ри и Град.

    Ка­ко ви­ди­те у ур­ба­ни­стич­ком сми­слу бу­дућ­ност Срем­ске Ми­тро­ви­це?
    Срем­ска Ми­тро­ви­ца има до­во­љан број ура­ђе­них пла­но­ва де­таљ­не ре­гу­ла­ци­је на осно­ву ко­јих се ур­ба­ни­стич­ко ста­ње у сми­слу ор­га­ни­за­ци­је про­сто­ра мо­же ре­а­ли­зо­ва­ти. Основ­ни про­блем су сред­ства за ин­ве­сти­ра­ње у отва­ра­ње но­вих бло­ко­ва, нај­че­шће обез­бе­ђе­ње зе­мљи­шта. Ми­слим да је град, од­но­сно бив­ши ди­рек­тор Ди­рек­ци­је, а са­да­шњи гра­до­на­чел­ник, ја­ко до­бро пре­по­знао зна­чај ур­ба­ни­стич­ке стру­ке, да је то стру­ка од јав­ног ин­те­ре­са. Пред­ло­жио је и фор­ми­рао ово но­во јав­но пред­у­зе­ће ко­је ће на­ста­ви­ти тра­ди­ци­ју ста­рог ур­ба­ни­зма. Са­да ур­ба­ни­сти има­ју мо­гућ­ност екс­по­ни­ра­ња. Да се ство­ри тим ко­ји ће ра­ди­ти пла­но­ве ко­ји ће би­ти спро­во­ди­ви.

    Ка­ква је си­ту­а­ци­ја са ка­дро­ви­ма у ЈП „Ур­ба­ни­зам“?
    Ур­ба­ни­зам је спе­ци­фич­на де­лат­ност. Ва­жан је кон­ти­ну­и­тет и то је обез­бе­ђе­но на тај на­чин што су се кроз ге­не­ра­ци­је укљу­чи­ва­ли ар­хи­тек­те ур­ба­ни­сти са од­го­ва­ра­ју­ћим ли­цен­ца­ма. Сва­ки струч­њак за ин­фра­струк­ту­ру мо­ра има­ти и ур­ба­ни­стич­ку ли­цен­цу. Нас има 14 за­по­сле­них. Од то­га је 80 од­сто са ли­цен­ца­ма од­го­ва­ра­ју­ћих про­фи­ла. У пред­у­зе­ћу ра­ди струч­ни тим ко­ји се са­сто­ји од про­стор­них пла­не­ра, ар­хи­те­ка­та, ин­же­ње­ра пеј­за­жне ар­хи­тек­ту­ре, са­о­бра­ћај­них ин­же­ње­ра, ин­же­ње­ра ге­о­де­зи­је. Би­ло би ја­ко до­бро ка­да би по­сто­ја­ла мо­гућ­ност да се за­по­сле хи­дро­ин­же­њер и елек­тро­ин­же­њер, а тре­ба­ло би ма­ло и под­мла­ди­ти ка­дар.

    Преузето из: М-новине