Јавно предузеће за послове урбанизма „Урбанизам“ формирано је у августу прошле године и правни је следбеник ЈП Дирекција за изградњу Града Сремска Митровица. По речима директорке Мирјане Вашут, „Урбанизам“ је на неки начин следбеник и свих институција које су се бавиле урбанистичком струком на простору Сремске Митровице у протеклих 50 година.
Делатност предузећа обухвата израду урбанистичких пројеката, просторних и урбанистичких планова, пројеката парцелације и препарцелације, послове праћења стања у областима које су од значаја за израду планова. Ова делатност је део комплексне области планирања и уређења простора и насеља. То је област у којој су посебно изражени овлашћења и интереси локалне заједнице, од стратешког планирања, преко развоја града, до комуналне инфраструктуре и заштите животне средине.

– Дуги низ година сам провела у урбанизму. Почела сам 1983. године као просторни планер у Заводу за урбанизам. Постојала је разлика између периода када сам почела да се бавим овим послом и данашњег времена. Некада су се доносили стратешки планови развоја неког простора, рецимо Сремске Митровице. Ти планови су опредељивали како ће се развијати Сремска Митровица у сфери пољопривреде, у сфери индустрије, школства, здравства. Из њих се није могла добити никаква дозвола за изградњу. То нису били спроведбени планови. Да би се добила дозвола за изградњу неког објекта морали су да се раде урбанистички планови, детаљни и генерални. На основи њих су се постављале основне регуле, правила за уређење и изградњу града. Ти планови су били јако добри и врло строги. У то време институт приватног власништва био некако скрајнут и подређен општем и јавном интересу. Тада је урбанизам био струка од јавног и државног интереса, каже Мирјана Вашут.
Шта су ново донеле политичке промене у сферу урбанизма?
Политичке промене су донеле промену закона и израде урбанистичке документације. Дошло је и до промена у смислу да је сада приватно власништво постало неприкосновено, у односу на примат друштвеног или јавног пре 2000. године. Просторни планови су сада добили и могућност спроведбе. Иако ти планови не познају ни број парцеле, дата су правила како ће се градити на пољопривредном или шумском земљишту, на грађевинском земљишту, до доношења урбанистичких планова. Кад је реч о детаљним урбанистичким плановима, они морају да поштују институт приватног власништва. Даћу вам пример блока Зелено дрво. Унутар тог блока постоји 70 одсто површина у приватном власништву. Експропријација се може вршити над земљиштем које је предвиђено за изградњу објеката у јавној намени. То је пре свега улица. И само се за тај простор експроприше земљиште. Град може само кроз планску документацију да „наређује“ шта ће се градити. Ако се гради школа, болница, базен проглашава се јавни интерес на том земљишту. Све остало је и даље приватно земљиште и тада је доста тешко, с обзиром на то колико Град има средстава, да се улази у пуно блокова и пројеката. У просторним блоковима као што је Зелено дрво, Јупитер, има пуно проблема у смислу приватног власништва. Са друге стране захваљујући урбанистичким плановима приватници добијају могућност да више граде. Да уместо једне породичне куће никне стамбена зграда са више станова, али то мора да буде предвиђено планом детаљне регулације.
Да ли је по вашем мишљењу Митровица поштеђена урбанистичког хаоса који се може видети у неким другим градовима?
У последње време, што се у Митровици толико и не види, замка за све урбанисте и људе који се баве уређењем је инвестициони урбанизам. Планови се раде циљано, према потреби инвеститора. Такви планови задају муке урбанистима. Урбанизам је струка од јавног интереса. Мора да се брине о простору у граду, без обзира на власништво, да тај простор буде правилно уређен према потребама становништва. Мора да се води рачуна да улице буду довољно широке, да има довољно простора за сву инфраструктуру. И држава сада мора да купује и плаћа приватним власницима земљиште за те намене. Инвеститорима у том случају остаје мање земљишта за изградњу, и ту је сад та борба између приватног власништва и урбаниста, да град изгледа као град.
Како оцењујете значај урбаниста и урбанизма у Сремској Митровици?
Оснивањем ЈП Дирекција за изградњу Града, пре десетак година, значај урбаниста је био скрајнут, јер је основна делатност Дирекције била спровођење инвестиција у граду. Урбанисти су и даље радили урбанистичке планове, али ово наше ново јавно предузеће треба да врати значај урбанизму, да се бави урбаним дизајном. Ми ћемо и даље радити планове за потребе нашег оснивача, али морамо и да изађемо на тржиште, да будемо у служби свих оних којима је потребна урбанистичка интервенција у простору. Ово предузећа има довољан број стручњака да може да се конкурише урбанистичким предузећима у окружењу. Урбанизам и просторно планирање су делатности од државног интереса пре свега. Израда просторних и урбанистичких планова, којима се у простору дефинише јавни интерес локалне заједнице, као и праћење њихове имплементације, представља веома важан део ове области.
Шта је заправо урбанистички дизајн?
Треба разликовати правила уређења и правила грађења. Правила уређења подразумевају како ће то што се гради изгледати, а правила грађења се односе на однос између објеката и слободних површина. Сваки план у ЈП Урбанизам би морао да има и елемента урбаног дизајна, односно како ће целина изгледати. Каква је расвета, да ли ћемо поставити негде фонтану, скулптуру или нешто слично. Интересантне су урбанистичке инсталације које су виђене у свим градовима света. Посебно када су у питању некакве манифестације, новогодишњи празници, како ће град у тим данима изгледати, како ће изгледати летње баште, све су то области у којој ће се ово јавно предузеће ангажовати. Да град почне да добија идентитет, да се каже, то има само у Сремској Митровици. Ми имамо обавезу да сарађујемо са свим јавним предузећима која се баве градњом. Ако се ради пешачка зона и ако је радимо од бехатона, ми морамо да мислимо да ли јавно комунално предузеће може то да одржава. Избор материјала је веома битан. У многим градовима, рецимо шахтови изгледају као украси. То је тај урбани дизајн. Тако нешто привлачи пажњу посетилаца. Потребно је ускладити урбанизам и туризам.
Да ли је Сремска Митровица по урбанистичким мерилима запуштен град?
Митровица није урбанистички запуштена. У време када је урађена пешачка зона започео је тренд урбаног дизајна, усклађивање културне баштине и урбанизма. Ту је кључан био Завод за заштиту споменика културе. Али, некако се то изгубило, баш због недостатка новца. Постоји план који повезује садашњу пешачку зону са Житним тргом и изласком на реку Саву. Деценијама причамо о урбанистичком изласку града на реку. Да има пара ми бисмо изместили саобраћај и повезали два троугласта трга. Да изађе град на Саву. Обновили бисмо и фасаде које би биле видљиве са реке. Митровица је најлепша када се гледа са Саве. Излазак града на реку иде споро и због неких других ствари. Река Сава је међународни коридор, постоје регуле које се морају поштовати. Затим, постоји земљиште у власништву Вода Војводине. Закон о планирању и закон о водама се често сукобљавају, тако да има много препрека које треба превазићи.
Да ли постоји сукоб Завода за заштиту споменика и урбаниста, рецимо у оним случајевима када се захтевају одређени материјали који се уграђују у зграде које припадају амбијенталним целинама?
Када се раде урбанистички планови, морамо да добијемо услове свих јавних предузећа, пре свега због инфраструктуре, струја, вода, канализација, гас, телекомуникације. То је једна књига документације која тачно каже овде можете да провучете инсталације, овде не можете. То је једна прича. Када је у питању неки објекат или неки простор, а то су рецимо наши троугласти тргови, јасно је регулисано која кућа сме да се сруши, која не сме, шта сме да се дира, шта не. Ако се гради, под којим условима може да се гради, ако се стамбени простор претвара у пословни, под којим условима се то сме радити. У закону о заштити непокретних културних добара све јасно пише, ти услови морају бити буквално преписани у наше планове. У локацијској дозволи мора да јасно пише каква мора бити прозор, какав је парапет, каква боја. Завод за заштиту споменика културе је институција која се стара о поштовању закона о заштити непокретних културних добара. Спрега између урбаниста и Завода за заштиту споменика културе сигурно постоји. Али проблем је инвеститорски урбанизам.
Како се одупрети инвеститорском урбанизму?
О томе брине држава, прописивањем одредаба како се израђује урбанистички план, од израде до доношења. Уведен је институт материјал за рани јавни увид. Како то у пракси изгледа. Дође неко, да ли је то Град или приватни инвеститор свеједно, и каже ја бих да за просторни блок тај и тај урадим план детаљне регулације. Прибаве се подлоге и на тим подлогама се ради материјал за рани јавни увид у коме стоји шта ће се у том простору десити као промена. Опише се постојеће стање и даје се план шта ће се десити у будућности. Тај материјал за рани јавни увид иде на објављивање у службеним гласилима и просторијама градске управе. Свако може да дође и да се интересује шта ће се ту градити и радити. На основу тог материјала прикупе се примедбе у писменом облику. Те примедбе иду на комисију за проверу планске документације. Након тога се ради нацрт плана детаљне регулације који поново иде на јавни увид и објављује се у локалним новинама, телевизијама, организују се јавне презентације. Поново свако има право да достави примедбе, да сви демократски учествујемо у формирању живота у граду. Те сугестије се прикупе и поново иду на комисију. Комисија доноси закључак да ли су примедбе основане или не. Ако су основане план мора да се исправи, и кад се исправи тек онда га усваја Скупштина града.
Која је граница до које власник приватне парцеле може да уцењује државу када је у питању продаја земљишта за изградњу неког објекта од ширег значаја?
Рецимо кад хоћемо да кроз неки блок провучемо улицу. Она улази у неколико парцела. Неки власници хоће да продају, а неки неће. Прво се по тржишној цени покуша откуп те парцеле. Ако власник неће по тој цени да прода, онда се прогласи законом прописано јавни интерес. То проглашава држава. И држава каже, мораш по тржишној цени да продаш парцелу или део парцеле. У последње време постоји и урбана комасација, где Град и приватни инвеститор иду у заједнички подухват отварања блока, где сви имају користи. И власници приватних парцела и инвеститори и Град.
Како видите у урбанистичком смислу будућност Сремске Митровице?
Сремска Митровица има довољан број урађених планова детаљне регулације на основу којих се урбанистичко стање у смислу организације простора може реализовати. Основни проблем су средства за инвестирање у отварање нових блокова, најчешће обезбеђење земљишта. Мислим да је град, односно бивши директор Дирекције, а садашњи градоначелник, јако добро препознао значај урбанистичке струке, да је то струка од јавног интереса. Предложио је и формирао ово ново јавно предузеће које ће наставити традицију старог урбанизма. Сада урбанисти имају могућност експонирања. Да се створи тим који ће радити планове који ће бити спроводиви.
Каква је ситуација са кадровима у ЈП „Урбанизам“?
Урбанизам је специфична делатност. Важан је континуитет и то је обезбеђено на тај начин што су се кроз генерације укључивали архитекте урбанисти са одговарајућим лиценцама. Сваки стручњак за инфраструктуру мора имати и урбанистичку лиценцу. Нас има 14 запослених. Од тога је 80 одсто са лиценцама одговарајућих профила. У предузећу ради стручни тим који се састоји од просторних планера, архитеката, инжењера пејзажне архитектуре, саобраћајних инжењера, инжењера геодезије. Било би јако добро када би постојала могућност да се запосле хидроинжењер и електроинжењер, а требало би мало и подмладити кадар.
Преузето из: М-новине